Nema predstojećih dešavanja.
Lokacija:
Dan apsinta se obeležava svakog 5. marta. Apsint ili zelena vila, kako je često nazivano ovo alkoholno piće, bio je dugo vremena zabranjen jer se verovalo da je narkotik koji izaziva halucinacije.
Apsint je žestoko alkoholno piće, koje se obično pije kao aperitiv. Ovo aromatično, izuzetno gorko piće, zelene boje pravi se od alkohola i mešavine destilisanih aromatičnih biljaka ili biljnih ekstrakta, među kojima se obično koriste: pelin (Artemesia absinthium), zeleni anis, rimski pelin (Artemesia pontica), komorač, matičnjak i miloduh. Ono što apsint odvaja od drugih sličnih aromatizovanih žestokih pića, poput pelinkovca, vermuta, ili drugih gorkih pića (Sazerac, Angostura, Old Fashioned, Pastis, Uzo) je visok stepen alkohola, koji se kreće od 45 do 74%.
Visokokvalitetni absint se uvek destiluje od celih biljaka, a ne od biljnih esencija, koje se koriste samo da bi mu dale karakterističnu zelenu boju. U Švajcarskoj, koja se smatra postojbinom apsinta, apsint se često pravi čist (La Bleue ili La Blanche), i zbog toga što mu se na kraju ne dodaju biljne esencije, nema zelenu boju. Bezbojni apsint se naročito pravio na divlje u Švajcarskoj, nakon njegove zabrane 1908. godine.
Kvalitetni apsint ima veoma kompleksan ukus aromatičnog bilja, sa karakterističnom gorčinom pelina, a uvek se pije razblažen ledeno hladnom vodom.
Pelin se nekoliko puta pominje u Bibliji, a jedno od najpoznatijih je svakako u "Otkrovenju Jovanovom", kada Sv. Jovan opisujući Apokalipsu pomene zvezdu po imenu Pelin koja će zagorčiti svu vodu na zemlji, zbog čega će nastati veliki pomor ljudi. Rimski filozof i pesnik, Lukrecije (99.–55. pre n. e.) u svom delu "O prirodi stvari" pominje napitak koji sadrži pelin, a koji se davao deci kao lek. Kasnije u svom čuvenom delu "Poznavanje prirode" (Historia Naturalis), Plinije Stariji (23.–79. n.e.) takođe pominje terapeutska svojstva pelina.
Prema predanju apsint je osmislio francuski doktor protestanske vere, Pjer Ordiner (Pierre Ordinaire), koji je sredinom 18. veka iz Francuske prebegao sa drugim Hugenotima u Švajcarsku. Jašući od sela do sela, na svom konju po imenu Roket, prodavao je svoj čarobni zeleni napitak, kao lek koji je lečio razne bolesti, a koji su ljudi prozvali zelena vila. Nakon njegove smrti, ovaj zeleni eliksir pravile su sestre Henrajod (Henriod), koje su 1797. godine prodale originalni recept vlasniku švajcarske destilerije Enriju Luju Pernou (Henri-Louis Pernod), čija je destilerija kasnije prerasla u čuvenog francuskog proizvođača alkoholnih pića Perno Rikard (Pernod Ricard).
Pročitaj još:
Koktel Bladi Meri
Dan irske kafe
Najveću popularnost apsint je doživeo 40-tih godina 19. veka, kada su ovo gorko zeleno piće otkrili francuski legionari tokom rata u Alžiru, koji su ga pili kao lek protiv malarije i dizenterije. Kada su se nakon rata vratili u Francusku, poneli su sa sobom i apsint, koji od tog trenutka postaje najpopularnije piće širom Francuske. Već 70-tih godina 19. veka od 1500 alkoholnih pića, koja su se pila kao aperitiv u Francuskoj, apsint je bio ubedljivo najpopularniji aperitiv koju je pila francuska vojska, kao i pomodarska buržoazija.
Žena koja pije apsint, Pablo Pikaso, 1901.
Francuski boemi koji su se okupljali oko 5 u vreme zelenog časa (L’Heure Verte) u mnogobrojnim kafeima na Monmartru, smatrali su da dobar absint smiruje živce, podstiče apetit i razgovor, a naročito inspiraciju. Pored inspiracije privlačio ih je i sam francuski ritual ispijanja apsinta, koji je podrazumevao da se na obod čaše sa dozom apsinta nasloni specijalna šupljikava kašičica za apsint, u koju se stavljala kocka šećera, preko koje se nakapavala ledeno hladna voda, zbog čega bi se dešavala hemijska reakcija, koja je uzrokovala da ovo zeleno piće zapeni i pobeli. Uobičajeno je bilo da se na jednu dozu apsinta jačine 68% alkohola doda oko tri do pet doza vode.
Prvi opis žestokog opijanja apsintom zabeležio je još 1860. godine francuski književnik Enri Balesta u svom romanu "Abisint i apsintisti" (Absinthe et Absintheurs). Kasnije se opis halucinacija izazvanih apsintom pojavljuje u mnogobrojnim pesmama i romanima čuvenih pesnika i književnika, koji su obožavali ovaj čarobni eliksir. Među njima su bili Oskar Vajld, Artur Rembo, Šarl Bodler, Alfred Žari, Pol Verlen, Emil Zola, Edgar Alan Po, Ernst Hemingvej, kao i slikari Vinset van Gog, Tuluz Lotrek i Pablo Pikaso.
Čaša apsinta (Le verre d'absinthe), Pablo Pikaso, 1914.
Koliko je apsint izazivao fantastičnu zaljubljenost i fanatičnost krajem 19. i početkom 20. veka, najbolje opisuje jedna rečenica engleske književnice Mari Koreli (Marie Corelli), koja u svom romanu "Pelin" iz 1890. godine piše: "Odlično. Pa nek budem luda! Luda zbog ludila apsinta, najdivljijeg, najluksuznijeg ludila na svetu!"
Smatrano je da apsint izaziva psihotične epizode, epileptične napade, halucinacije, a neki su mu čak pridavali i svojstva afrodizijaka. Zbog uverenja da deluje kao narkotik Kongo je prva zemlja koja je zabranila apsint, još 1898. godine. Belgija i Brazil su to učinile 1906. godine. Nakon svirepog ubistva porodice, koje je počinio jedan švajcarski seljak, a nakon peticije koja je prikupila 82.000 potpisa, apsint je zabranjen u Švajcarskoj 5. jula 1908. godine, a zabrana apsinta je ušla i u švajcarski ustav. U Holandiji je zabranjen 1909., u SAD 1912., a 1914. godine apsint je zabranjen i u Francuskoj. Destilerija Perno nastavila je da proizvodi apsint u Španiji sve do 1960. godine, kada je proizvodnja prestala, usled nezainteresovanosti tržišta za ovim pićem. U Velikoj Britaniji i mnogim drugim zemljama, u kojima apsint nikada nije bio previše popularno piće, apsint nikada nije bio zabranjen.
Naučnici koji su se bavili istraživanjem apsinta, pronašli su da apsint sadrži organsko jedinjenje tujon (thujone), koje ima karakterističan miris mentola i koji u manjim dozama može da utiče na promenu raspoloženja, dok u visokim dozama može da deluje kao konvulzant. Nakon zabrane apsinta, jedan britanski naučnik objavio je u časopisu "Nature" članak u kome je postavio hipotezu o tome da tujon ima sličan molekularni oblik kao kanabis, pokrećući ponovo mit o tome da je apsint kanabinoid, što nije naučno dokazano.
Danas se proizvodnja apsinta strogo kontroliše, a 1990 . godine nakon što je britanski uvoznik alkoholnih pića uvezao određenu količinu apsinta iz Češke, ponovo je započelo interesovanje na Zapadu za ovo pomalo zaboravljeno i veoma intriganto piće.
Apsint se koristi sa spravljanje nekoliko popularnih koktela, kao što su: Smrt u podne (Death in the Afternoon), Sazerak (Sazerac), Dobra vila (Fairy Godmother) i Leš iz reke broj 2 (Corpse River No 2).
S obzirom da je apsint izuzetno jako alkoholno piće, savetujemo vam da budete veoma obazrivi i da popijete samo jednu dozu apsinta. Ukoliko poželite da obeležite dan ovog kontraveznog pića, najbolje bi bilo da budete kreativni i napravite neki od koktela sa apsintom.
