Dan slatkog hleba sa suvim grožđem

Dan slatkog hleba sa suvim grožđem se obeležava 16. septembra u SAD. Slatki hleb sa suvim grožđem i cimetom obično se sprema za Božićne i Uskršnje praznike.

Sladak hleb sa suvim grožđem je vrsta hleba, koji više potseća na kolač jer pored kvasca i brašna, sadrži mleko, puter, jaja, šećer, suvo grožđe i cimet.

Istorijat

Slatki hleb sa suvim grožđem je verovatno jedan od najstarijih kolača, koji se spominje u Bibliji, u Drugoj knjizi Samuilovoj (6:19), u kojoj se opisuje kako kralj David (1010. - 970. pre n.e.) deli narodu slatki hleb sa suvim grožđem.

Sladak hleb je postojao još u starom Egiptu, a najčešće se pravio sa dodatkom meda i oraha. Iz vremena starog Rima takođe se mogu naći recepti za sladak hleb u kojima se umesto cimeta, kao glavni začin koristio biber. Iako su i stari Grci i Rimljani znali za cimet, koji vodi poreklo iz Šri Lanke, najčešće su ga koristili za začinjavanje vina, ili kao miris u svetilištima.

U srednjem veku u Vizantijskom carstvu za Uskrs se priprema sladak hleb sa jajima poznatiji kao Pasha hleb. Naziv je verovatno dobio prema jevrejskom prazniku Pasha, koji je Hrist zajedno sa svojih dvanaest apostola proslavljao tokom Tajne večere.

Ovaj vizantijski okrugli hleb, koji podseća na naš slavski kolač ili bogatu pogaču, kasnije su preuzeli narodi Istočne Evrope (Rusija, Ukrajina, Belorusija, Rumunija, Gruzija, Moldavija, delovi Bugarske), a varijante ovog hleba poznate su i u Turskoj, Iranu, Siriji i Slovačkoj. U 19. i 20. veku emigranti iz Istočne Evrope doneli su ovu vrstu slatkog hleba u Veliku Britaniju, Ameriju i Kanadu.

U Ukrajini ovaj okrugli hleb sa jajima koji se pravi za Uskrs se naziva Pasha, dok se u Rusiji zove Kulič. Ruski kulič se obično ukrašava šećernim prelivom i cvećem, jer pored toga što predstavlja vaskrsrsenje, takođe predstavlja i proleće, a jede se svakog jutra nakog Uskrsa.

Pročitajte još:
Dan banana hleba
Dan slakog hleba sa tikvicama

Varijanta slatkog hleba sa suvim grožđem poznata pod imenom hala (hebrew: חַלָּה ḥallā; engl. challah), predstavlja vrstu hleba koja se jede subotom (šabat), koji prave Jevreji Aškenazi. Ova vrsta obrednog hleba, čiji se deo testa odvaja za sveštenika, pored kvasca, belog brašna, vode, šećera i ulja, često sadrži i suvo grožđe, kao i šafran. Najčešće ima oblik pletenice, koja se plete od šesti jufki testa, a odozgo je posut susamom ili makom.

Ipak najbliži današnjem slatkom hlebu sa suvim grožđem je nemački božićni hleb pod nazivom štolen (nemački: stollen). Prvi nemački božićni kolači sastojali su se samo od brašna, ovsa i vode. Kasniji slatki hlebovi koji su se pravili u vreme Adventa, tj. božićnog posta, sadržali su i ulje, zbog čega su bili prilično bezukusni i tvrdi. Knez-izbornik Ernst, elektor careva Svetog rimskog carstva iz Saksonije, je tek od šestog pape dobio dozvolu da za mešenje hleba koristi puter, a da ne mora da plati kaznu. Kada je Saksonije postala Protestanska, kazna za mešenje sa puterom u vreme božićnog posta je ukinuta. Najčuveniji božićni slatki hleb sa suvim grožđem je drezdenski štolen, koji se prvi put pominje 1474. godine, kada se prodavao na drezdenskoj božićnoj pijaci "Striezelmarkt", koja se smatra najstarijem božićnom bazaru na svetu.

Štolen pored kvasca, brašna i vode, sadrži mleko, šećer, puter, jaja, kandiranu koru od pomorandže i limuna, suvo grožđe i drugo suvo voće potopljeno u rumu, bademe, kao i mnoštvo začina (cimet, vanila, kardamon). Božićni štolen nije previše sladak, ali je uobičajeno preliven šećernim prelivom ili prah šećerom. I danas se u Drezdenu organizuje Drezdenski štolen festival u toku decembra (subota pre druge nedelje od početka adventa), kada se pravi ogromni božićni slatki hleb sa suvim grožđem, koji se seče ogromnim nožem, napravljenim za ovu priliku.

Italijanska varijanta slatkog hleba sa suvim grožđem je poznatija pod nazivom panetone (ital. panettone). Ova vrsta luksuznog božićnog slatkog hleba kupolastog oblika, nastala je najverovatnije kao varijanta staro rimskog slatkog hleba sa medom. Prvi recept za panetone se pominje u kuvaru čuvenog italijanskog kuvara Bartolomea Skapia (Bartolomeo Scappi), koji je bio lični kuvar mnogih papa i careva u prvoj polovini 16. veka.

U Viktorijanskoj Engleskoj slatki hleb sa suvim grožđem je bio izuzetno popularan kolač koji se služi u pet popodne kada se služio čaj. 

U nekim receptima u Americi početkom 20. veka, za pravljenje slatkog hleba sa suvim grožđem umesto putera koristila se svinjka mast. Danas, ova vrsta hleba se često jede za doručak u SAD, premazana puterom ili prepečena kao prženica. 

U 20. veku, ovaj hleb se često nazivao i "hleb sa gvožđem", s obzirom da suvo grožđe sadrži veliku količinu gvožđa.